To je ljubav, to se tako mora

Za slučaj da od sutra noć padne ujutro, otkaže gravitacija i krave počnu proizvoditi crno mlijeko, da ne bih ostala jedina koja zna zašto je tome tako, podijelit ću i s vama.

Da se ne lažemo, svi imamo tu neku osobu koju, kad ju sretnemo, sunce nam momentalno zajde i dan više nije prelijep. Ono, baš nimalo. Tako imam i ja. Ulu. Vražju Ulu. Ima sad već koja godina od kako smo se nas dvije prvi put srele. Sama lokacija na kojoj se taj susret zbio indicirala je da to ne bu dobro. MOJA livadica ponad MOJE kuće u MOJOJ šumi. A Ula je, te davne jeseni kad smo se prvi put ugledale, hopsala po njoj kao da je njena vlastita. Za šiškom. Jer, Ula je šiška junkie.

Mislim, malo sam to i ja, al to je moja stvar što ću ja raditi s MOJOM mamom na MOJOJ livadi u MOJOJ šumi, jel tako? Kad prvi put dođemo na neku livadicu na kojoj hopsa nečiji pas, imamo protokol: Blaž i ja smo na povodniku (Blaž- s razlogom, ja- ne znam zašto), onda mama urla: „Mogu ih pustiti da se upoznaju?“ i onda nas, ovisno o odgovoru, pusti ili tražimo novu livadu. Pri tom upoznavanju ja nikad nisam bitna, mama tu vrši monitoring isključivo nad Blažićevim upoznavanjima jer je visok probabilitet da baš tu nešto krene ukrivo. No, Blaž se te davne jeseni upoznao s Ulom i ništa uopće nije pošlo po zlu, pa to računam pod veleizdaju br. 1.

On, općenito, ima pse koji mu momentalno dignu živac ili pse koje ne zarezuje ni pol’ posto, no Ula je upala u neku neobičnu meta- kategoriju koja nije ni jedna od ovih dviju navedenih. Ula mu je bila zanimljiva! S njom se htio igrati i loviti šiške! Al je Ula ipak belgijski ovčar, a Blaž- Blaž pa to završi tako da se oni srdačno ispozdravljaju, Blaž dvaput potrči za šiškom i onda zalegne pod hrast i navija za Ulu. Majkemi. NAVIJA! „Ajde, trči, Ula, trrrrči! Na grani ti je! Moraš prvo skočit na stablo da padne! Ma nemoj srat da možeš toliko skočit?! :O Toooo! Pala je! Pala! Iza stabla ti je sad! Tuuuuu jeeeeeee! Weeeeeeeeeeeeeeeeee! Toooooo, Ulaaaaaa! Alealeeeeee! …“  I onda me pogleda, u stilu: „Ma jesi vid’la od kud ju je sad izvukla, a? Ta mala je ČUDO! ČUUUDO!“

Kad smo kod majki i veleizdaja, ono što svakako najviše pogađa je činjenica da i moja vlastita majka neskriveno simpatizira Ulu. 🙁 I Ula nju. 🙁 Mama ju zove Ulice-culice, a obzirom da je dotična, kako sam već spomenula, belgijaner, to vam je kao da Macu Maradonu zovete- Maco. Dakle, oksimoron. Dakako da ja apsolutno razumijem da je Ulin odnos prema mojoj mami isključivo koristoljuban jer mama uvijek ima pune džepove keksića, a sporadično joj i baca šiške kad Ulinog Čovjeka zaboli ruka.

Gdje sam tu ja, pitate se? Pa ja sam, eto, na rubu livade, u samonametnutoj izolaciji, godinama promatram taj suludi prizor mojih najbližih u interakciji s neprijateljskim psom i zovem mamu da idemo doma. Lajk- stalno! Stanem na rub livade i krenem u smjeru kuće, neprekidno se teatralno okrećući da vidim dal me mama i Blaž prate. Onda mi mama kaže: „Daaaj, Durice (DURICE??!), šta si takva? Dođi se igrat!“

Da se dođem igrat? S Ulom? NI MRTVA! Tko je ta belgijanka uopće? Kojim je pravom zaposjela moju livadu? Jel ona tu s mamom kontemplira o životu i gleda zalaske sunca? Jel ona tu prvi put aportirala mrtvu pticu (ili miša, mama se nije udostojila ni dobro pogledat 🙁  )? Jel se ona tu valja u blatnim lokvama i onda briše u maminu trenerku?! Kog si đavla ona dopušta?!! Jel piše kolumne za neki portal? Dal joj ljudi lajkaju statuse?! Ta hajte, molim vas, pa neću valjda s takvom šišku ganjat… Doduše, ima dana kad donese KONG pa se igra s njim, a meni mama nudi – šišku! Da ne bi! Općenito, trebam ozbiljno poraditi na odnosu mojih suukućana naspram drugih pripadnika moje vrste. Jer, ima li veće izdaje no li kad ti dođe voljeni suukućanin dođe doma, ti izbezumljeno mašeš riticom (jer repa nemaš) i onda na njemu osjetiš miris drugog psa? Onda ih onako izbezumljeno pogledaš u oči, promrmljaš:

„Really? REALLY?!!“, okreneš se na peti i sjediš u hodniku okrenut leđima (ovako: )

ne razgovarajući s dotičnom personom cijelo popodne. Mama je prva uvela trend šlatanja tuđih pasa po cesti, al vidim da mi sad više od toga ni djeca ne prezaju 🙁 Ima jedan pitbull koji dođe pred školu čekati svog Malog Čovjeka. Mama pokupi Čovječuljicu  iz vrtića pa idu po našeg Malog Čovjeka  u školu i tamo ga uredno sretnu. Kad je dotični djecoubojica bio još sasvim mali, mama je pitala Njegovog Čovjeka može li ga Čovječuljica  podragati i od tad su si najbolji frendići! Pitbull! Onaj koji jede djecu!!! Ne znam što je iduće, valjda kad budu srele čovjeka koji nosi nuklearni reaktor pitat će ga može li ga i njezino dijete malo primiti u ruke! Da nisu pasminski diskriminatori, govori i činjenica da jednako tako entuzijastično maze i one male metličaste maltezere, iako je općepoznato da ti mikrodogovi ujedaju dječicu za nos i lice! Točno znam kad diraju druge pse jer Čovječuljica  još iz garaže viče:

„Nisaaaam nikog diraaala, Princeeezooo! Stvarno nisam stoopostoooo majkemiiii!“

i trči oprati rukice u kupaonu u prizemlju. Al ja ih osjetim. Na kontaminiranoj odjeći. I svud po njoj. Al onda mi da da obučem njezinu baletnu haljinicu pa joj nekako, dobrodušna kakva jesam, oprostim. Što ću, dijete je malo, ne zna da se to ne radi kad imaš doma svog vlastitog psa, a još ju vlastita mater  gura na te stramputice maženja tuđih pasa.

Kaže moj tata da sam ja pas bez mane, osim možda te jedne maaaaaajušne patološke ljubomorice. Al kaže u pjesmi teta Severina koja je, koliko sam shvatila, moralna vertikala u Hrvata:

„Ljubomora, ljubomoraaa,

to je ljubav, to se tako mooora…“

pa tko bi mi onda normalan tu sitnicu zamjerio :keeeeez:

Da zaključim: danas smo bili na MOJOJ livadici u MOJOJ šumi ponad MOJE kuće. Bila je i Ula. Gadura mi donijela šišku, bacila pred noge, digla rit u zrak i zvala me na igru. Pa sam uzela šišku i igrala se. Šta ću, ja sam ipak jedna dobro odgojena kuja. A nije ni Ulica- Culica tako strašna kad ju pas malo bolje upozna. 🙂

Autor: PRINCEZA BERTA & MAMA B.U.P.