Kraj je školske godine, sve nekako završava i umire. Zato, nadam se da ćete me razumjeti 🙂

…jer stvarno ne mogu više! Onog maminog Balaševića „sve više i više smetaju studeni“, al meni su studeni džast fajn, ja ovo ljeto ne mogu podnijet!!! Već deset dana mi je pretoplo, o Blažu da i ne govorim, al on je, k tome, … nepametan pa se voli i sunčati. Što je manja tragedija od činjenice da voli i plivati. A ne zna. Plivati, mislim. Jer smo mi bulldozi neplivači. Njegovi pokušaji osvješćivanja neplivača u sebi završavali bi tako da bi se mama kupala van sezone (al, ono, skroooooooz van sezone, u već spomenutom studenom, recimo). Jer, kad Blaž vidi more, ode plivati. To što ne zna, nije njegova briga jer mama zna pa on ide po plićaku dok ima tla pod nogama, kad ga nestane, onda se topi.

Ja sam, dakako, starija i pametnija, jasno mi je da ne znam plivati i toj Velikoj Vodi ne želim se približiti ni na kilometar! (što je, zapravo, nezgodno jer je od naše kuće do mora manje od kilometra pa je onda možda bolje reći na -kilometrE). Ja se lijepo uspnem na naaaajvišu i naaaaajudaljeniju grotu, da me more nedajBože ne poprska, a, kako nisam baš prirođeni atleta, putem se kompletno orusam i izderem. Onda još, kao vrhunac, s te grote ne znam sići. Al nema frke, mama bi se uvijek uzpentrala po mene čim bi Blaža spasila od utapljanja. Koliko se samo puta mama kupala zimi i koliko me skidala s grota svojim promrzlim ručicama ne mogu ni izbrojiti… No, ima već par godina da nam je (ne znam zašto?) ukinula te adrenalinske trase i sad šetamo isključivo po asfaltu ili po šumi. Istinu govoreći, izlasci su nam postali tako flah, tu i tamo tek mama malo zaurla kad joj iz šume aportiram neku crkotinicu, al je već i na to navikla… A ovih dana i bez tih, jadnih i nikakvih šetnji, i bez njih ostajemo 🙁

Ako mene pitate, ljeto naručuje Blaž. Unatoč njegovoj… intelektualnoj podkapacitiranosti, jedino što je valjda skontao je činjenica da smo ljeti tri mjeseca non-stop u karanteni. Zarobljeni pod klimom. Nešto kao „7000 dana u Sibiru“. To je zbilja strašno dug period, al se zalomi koji dan lijepog vremena, pljuska i suvislih temperatura ispod 20 stupnjeva pa nas prošetaju. Inače ništa.

Izlazimo ujutro s pijetlovima, kad sav normalan pseći svijet još spava i onda opet tek navečer, oko ponoći, kad isti ti normalni psi već liježu. Za posebno vrelih dana večernju šetnju pak skroz preskačemo jer mama nasred ceste uredno izuva šlapu i pipka nožicom asfalt da vidi da li je dovoljno, primjereno šetnji rashlađen. Te mukom iskamčene šetnje u ta nenormalna vremena traju jeeedva 10 minuta. Obaviš pišikaku i okret doma. Blaž je presretan! Ja? Not sou mač… Razumijem ja da ta naša karantena ima uporište u našim kratkim dišnim putevima i, posljedično, infarktom („…koji je najčešći uzrok smrtnosti kod bulldoga!!!“, maše prstićem pred nosom tati mama kad se, jadan, usudi drznuti postaviti pitanje bi li neku nedjelju mogli svi zajedno na izlet), pa onda problem prženja mekuši na šapama (za što ionako imamo kremicu, kao i za snijeg, uostalom) i bla, blaaaa… Al tolika izolacija i deprivacija od ljubljenja potpuno nepoznatih ljudi na koje slučajno naiđeš u šetnji za mene je ipak prevelika pokora 🙁

K tome, kraj je školske godine, sve nekako završava i umire… Još imam par godišnjih ispita za učiti i kraj… A spavati na Malom Čovjeku ♥ dok uči(mo)… pa ima li išta ljepše?! I to će mi, eto, oduzeti…

Zato, nadam se da ćete me razumjeti, u ovo prokleto godišnje doba kad sve vene i nestaje ponestaje mi i volje i inspiracije i za pisanjem, jednostavno se ništa ne događa. No, kad jednom ponovo dođe moja prekrasna jesen, tad ću ponovno oživjeti i dati vam pusu kad vas sretnem u nekoj višekilometarskoj šetnji. Ne uz more, dakako.

Do tada… Ljubi vas

Berta!

• Tekst: BARBARA UDOVIČIĆ PAPEŠ
• Fotografije: Privatni album