Priča o hrabrim mamama

Jutros rano sam je srela.
U bolnici… tamo radi. U žurbi između obavljanja dva zadatka me uočila dok sam ja čekala da mojoj djevojčici bude izvađena krv. Bila sam u gužvi, zgurana među drugim pacijentima i sestrama u skučenom prostoru. A ona ,valjda ima taj neki selektivni pogled jer je već godinama navikla da u masi ljudi prepoznaje one kojima je potrebno malo ih “pogurati” da ne čekaju red predugo, i odmah me ugledala (a nisam baš neka žena s velikim dimenzijama).

Nasmijala se širokim osmijehom, prišla mi u par koraka izgovarajući tople riječi pozdrava…i zagrlila onako… ma onako kako želite da vas netko zagrli… sigurnim, čvrstim, a opet tako mekim zagrljajem u kojeg se utopite…
Nismo dugo pričale, razmijenile par kratkih rečenica jer je žurila dalje raditi, ali me prodrmala jedna njena izjava.
Kad me pitala za djecu, onako iskreno s odobravanjem u očima je rekla: “Ma nema… ti si prava mama.”
Ostala sam na sekundu-dvije bez teksta, gotovo posramljena…a onda sam joj u leđa, jer je već žurnim korakom odlazila, odgovorila: “Da… ali ti… ti si hrabra mama.”

Je. Smatram se dobrom mamom. Imam njih četvero. I sa završenim faksom, i na faksu, i u srednjoj školi, i u osnovnoj školi… Svi su predivna djeca, s hrpom talenata. Niti jednu minutu njihovog odgoja ne bih promijenila. Jesu, bili su kao maleni krcati energijom… i kako se danas nazivaju djeca hiperaktivnima, a u moje doba se za takvu djecu koristila riječ “zločesta”, moje nitko nikada nije okarakterizirao kao takve. Jednostavno sam odgojila dobru, veselu, zanimljivu djecu koja su gotovo uvijek u nekom pokretu.

Da. Odgojila ih…
E sad… budimo iskreni…

Lako je meni bilo odgajati djecu kada sam imala muža pored sebe… pa što ne stignem ja-on će.
Ako imam posla toliko da ostajem cijelu noć u radnji, muž će uspavati djecu.
Ako sam imala prenaporan tjedan pa u nedjeljno jutro ostajem prikovana za postelju do podne-tajo je taj koji će ih dočekati s doručkom.
Ako moram na par dana do najstarije u Split-tata će pričuvati mlađe.
Ako sam baš danas u stisci s vremenom-muškarac u kući stavlja pregaču pred sebe.
Uvijek sam znala da ako dođem do situacije da nešto neću moći učiniti, tata je tu. Uzet će stvari u svoje ruke i sve pokidano popraviti.
Promijeniti baterije na igračkama, učvrstiti vijak koji se opustio pa škripi, ispraviti uvijeni kotač na biciklu, odnijeti, na rukama ako treba, psa veterinaru. Leći na pod i pustiti da mu njih svo četvero skače po leđima i navlače ga… sve će to učiniti tata… jer je tu. Jer može. Jer treba.
I jer je to njegov posao…

I danas moja djeca kažu da sam ih ja odgojila.
Imala sam tu sreću da sam radila od doma i u svakom trenutku sam im bila na raspolaganju…i davala im se svom snagom i svom ljubavlju kojom mama može… ali sam znala da smijem i klonuti s vremena na vrijeme kad me nešto pritisne…Jer tu tada uskače muškarac.
Eto… tako odgaja “prava” mama.
A prva i još k tome hrabra???

E, tim mamama dižem spomenik!

To su mame koje se nemaju na koga osloniti. Žene koje su same. Žene koje nemaju pravo pokleknuti pod pritiskom, jer nema muškarca da ih zamjeni… da preuzme hranjenje, presvlačenje ili barem da obavi razgovor s djetetom…
Da utješi, posavjetuje, pruži nadu i podršku.
Te mame noću ostaju same…i same moraju tjerati “čudovišta ispod kreveta” .
Same moraju otkloniti grmljavinu i objasniti djetetu da nije opasna, ali je se treba čuvati… kao i nekih ljudi…
Same lete s posla i jure po svoje uplakano da mu previju i poljube izranjavano koljeno… Same sjede u bolnici milujući slabašnu rukicu s ubodenom iglicom…
Same provode sate pokušavajući popraviti pokidani kamiončić…a to im i ne ide…jer-k jarcu- to je baš muški posao…
Sve te divne hrabre mame borci odrade same. Snažno.
A znam da plaču više nego što se smiju.
I nije im lako.
Odgoj je ozbiljan posao za dvoje.
Neki su se uplašili obaveza i pobjegli, neki izgubili glavu za mlađom, neki, ona najgora vrsta, bili nasilni…i postali monstrumi koje se ne smije pustiti u djetetovu blizinu…a neke je Bog uzeo k sebi…
Kako god… bilo da su muškarci koji su morali otići, ili oni koje se muškarcima ne može zvati… ostavili su žene same… s djecom…i svim brigama i poslovima i obavezama…
I zaista nije bitno jesu li djeca malena ili već odrasla… majka je majka.
I ostati sama, i ostati majka je velika stvar.

Autor: ANICA ŽIVKOVIĆ