Neki dan sam, u svega par sati, svjedočila prolaznosti i blagoslovu života. Da! I prolaznosti i blagoslovu – zajedno! Možda zvuči nevjerojatno, ali eto – moguće je. Kod mene je valjda sve moguće.. Možda zato što promatram život, situacije i ljude nekim drugim očima.. Možda …Ne znam…

Dakle… ponedjeljak. Jutarnji sati i rituali. Ispijala sam prve gutljaje jutarnje kave, one najdraže, najmirisnije. Posjela sam se za laptop s istom tom šalicom kave i počela sa slaganjem najava i objava koje inače pripremam ponedjeljkom. Kći je popila par gutljaja sa mnom u društvu, a onda je sa svojom šalicom kave otišla u donji stan kod none. Njih dvije pak imaju svoje rituale.

Mir i tišina. Lagana glazba s radija u pozadini. Pijuckam kavu i radim. Zazvonio je mobitel i prekinuo me iz mog đira i jutarnjih rituala.

Bio je to bivši kolega!! Baš me razveselilo njegovo ime i prezime na ekranu telefona!

Javila sam se i počeli smo s pričom i zezancijom: Gdje smo, što radimo, kako ide… Smijali smo se i čavrljali i u jednom trenu učinilo mi se kako sam čula krik iz donjeg stana. Zašutjela sam u sekundi, a on je nešto pričao s druge strane.

• Ššššššššš!! – rekla sam i već sva protrnula od glave do nožnog palca. Zašutio je.
• Mamaaaaaa! – čula sam ponovno krik odozdo. Krik moje kćeri! O Bože!!

Noge su mi se odsjekle. Odložila sam telefon i pojurila dolje onako u gaćicama i kratkoj potkošulji u kojima inače spavam. Točno sam znala da s nonom nešto nije u redu. Točno sam to znala! Uletjela sam u nonin stan i zatekla je na podu, a moju kći kako kleči pokraj nje, svu u suzama.

• Mama, noni je pozlilo… Srušila bi se i udarila da je nisam ulovila! Ne znam što joj je! Samo se počela rušiti! – mala je bila van sebe.

Pogledala sam u staricu. Ležala je bespomoćno na podu, u polu nesvijesti. Obamrla… Nemoćna. Skočila sam ko´ divljakuša i uzela stolicu. Kao da mi je neki unutarnji glas govorio što trebam napraviti. Bila sam ful koncentrirana, a mozak mi je radio sto na sat.

Sparno je.. Sigurno je to – pomislila sam. Tlak joj je pao. Možda je moždani.. Isuse..

Digle smo joj noge na tu stolicu, a glavu podložile s kušinom.

• Donesi vode i šećera! – rekla sam odrješito i pogledala u kći koja se sva tresla. Vodu i šećer! Pola čaše vode i stavi žlicu šećera! Ajmo, hop!

Trgla se i potrčala u kuhinju po ono što sam joj rekla. Nona je ležala nepomično i teško je disala.

• Nona, tu sam. Jel´ Vas nešto boli? – pitala sam je.
• Nije mi dobro – jedva je izustila…

Došla je kći sa čašom. Podigle smo joj još malo glavu i davale joj na žličicu vodu sa šećerom.

Liznula je par kapi i držala zatvorene oči. Počela sam se tresti.

Loše joj je bilo.. uf, baš loše. ŠTA DA RADIM? Prva pomoć??

Odjedanput, kao da me je netko navigirao. Digla sam se i odletjela u kupaonu. Pomočila sam ručnik s ful hladnom vodom i stavila joj na čelo, a svojim sam joj mokrim rukama hladila zapešća i šake. Bila je sva klonula. Otvorila je oči i pogledala me. Uhvatila me je za obje ruke. Držala me je tako i prestrašeno gledala. Stravično se prestrašila, a i ja. Drhtala sam sva, a na van sam bila sabrana i djelovala kao da znam što radim i da je sve ok.

Malo je nadošla k sebi, ali je još držala zatvorene oči.

• Muka mi je, išla bih na wc! – rekla je.
• Hoćete se moći dignuti. – pitala sam je.
• Hoću! – rekla je – Malo mi je bolje. Moram na zahod! – inzistirala je da ide u kupaonu.

Mala i ja smo joj pomogle da dođe do wc-a i sjedne na školjku. Bila je blijeda. Sjedila je tako na školjci i vidjelo se da joj je brižnoj skroz neugodno što je gledamo u toj situaciji. I meni bi bilo, ali, šta sad?!

Odjednom, skužila sam da njoj baš, ali baš nije dobro! Počela mi je onako na zahodu klonuti, a mala i ja smo je pridržavale. Obje smo počele na sav glas vikati:

• Nona!!! Nona!!

Prije nego je totalno izgubila svijest, onako već sva izmučena, pogledala me svojim prekrasnim, ali uplašenim plavim očima.

Zanijemila sam i pokušavale smo je mala i ja pridržati da ne padne sa wc školjke.

Gledala je u mene i ja u nju… Kao da mi je govorila:

Ne znam što mi se događa.. Pomozi mi, molim te…

Suze su mi se kotrljale niz lice. Ribica moja.. Bojala se jako. Nije me sada zajebavala niti za poderane traperice, niti za prekratku potkošulju u kojoj sam sada stajala pokraj nje. Gledala me je tako prestrašeno i bespomoćno. Nije micala pogled s mene.

U tom sam trenu pomislila da se pozdravljamo. Jebem ti, zaista sam to pomislila. Odjednom se izgubila. Klonula. Gledala je u mene, a znala sam da me više ne vidi…

Zazivale smo je vrišteći na sav glas obje, i mala i ja. Plakale smo.

U tom trenu su doletjele prve dvije susjede u stan i u kupaonu, te nam pomogle držati je da ne padne sa školjke.

Iskoristila sam trenutak, uzela kćerin mobitel i nazvala prvu pomoć.

• Koji je broj!?!?? Koji je broj jebene prve pomoći!?! – vikala sam sva van sebe, a mozak mi je bio na off. Suze su se slijevale niz lice, a ja sam kao luđakinja trčala po terasi. Nisam znala što napraviti. KOJI JE BROJ JEBOTE!?!? 112! DA! 112! Kliknulo mi je!

Nazvala sam taj broj. Javio mi se čovjek na 112 i ja sam odmah počela pričati kao navijena:

• Noni nije dobro! Molim vas, dođite hitno u ulicu …
• Gospođo, vi trebate hitnu? Smirite se. Dobili ste 112. Moram vas prespojiti.
• Ajde onda! – rekla sam! Požurite njoj stvarno nije dobro. Strah me da je gubimo!

Spojio me na hitnu. Javila se neka žena.

Sve sam joj objasnila, a ona me ispitivala detalje i jako mi je išla na živce. Znam da moraju znati sve, ali ja sam bila van sebe, jebote! Molim vas, samo već jednom dođite – rekla sam joj.

• Smirite se – opet mi je rekla. Da li baka gleda? – pitala me.

Otrčala sam ponovo u stan i kupaonu. Ove su je polijevale dok je ona jadna sjedila na zahodu. Sva se jadna ispovraćala po sebi i njima i cijeloj kupaoni!! Bila je još sva klonula, ali je pokazivala znakove života. Gledala je.

• Da, gleda. – odgovorila sam joj i gledala taj kaos u kupatilu s mobitelom u ruci, ko´ debil!
• Dobro, a može li baka gledati u stranu? – opet ona.
• Nona, nona, pogledajte me molim vas! – van sebe sam bila. Dok su se ove borile da žena ne umre na wc-u, ova me ispituje.

Nona se okrenula i nisam baš bila sigurna da me je vidjela, ali je okrenula glavu prema mom glasu.

• Da, može! Gleda u stranu, ali ne znam da li me vidi! Molim vas, kad ćete krenuti! – jecala sam na telefon.

I napokon, pitala me za adresu, a ja sva u panici nisam znala objasniti ulicu niti kako doći do nas cestom iz Opatije kojom dnevno prođem po najmanje 2 puta …

Slomila sam se. Šok. Suze.

• Gospođo, smirite se! – govorila mi je žena s druge strane, dok sam grcala u suzama.

A nona .. Ona je jadna bila sva klonula. Kao uvela ruža. Gotovo je, pomislila sam.

Zar je to – to?! Zar je to jebeni kraj!? Šta to tako izgleda?

• Nona!! Nona! – zazvala sam je još jače, misleći ako sam dovoljno glasna da će me čuti. Moja kći je ronila suze gledajući je tako obješenu i mirnu.. Susjede su je tresle.. polijevale s vodom…

Gledala sam u nju i beživotne plave oči. Iskreno, nisu više bile onak´ lijepe i plave kakve su joj inače…  Bile su kao u nekoj maglici. Gledala sam je onako spokojnu i mirnu. Zar je to – to? Zar tako izgleda kraj?

Zar se tako odlazi s ovog svijeta?

Bila je bez svijesti nekih 30-tak sekundi. Previše za svih nas. U međuvremenu je došla i hitna pa su oni napravili svoj dio posla. Bili su brzi, moram priznati. Zaista su jako brzo našli ulicu i pomogli su joj da dođe k sebi. Okej, postavila sam ja i jednog susjeda van na cestu da ih čeka, za svaki slučaj.

Otvorila je oči koje su nakon par minuta počele poprimati onu nebesko plavu boju. Dobro mi je – rekla je još onako sva slaba i prestrašena vidjevši nas onako sve spaljene od brige! Mislim da sam u tom trenu izgledala, u onim gaćama i potkošulji, s onom raščupanom kosom i uplakanim očima, kao ludi kupus! Sva sreća da me ovi s Prve pomoći nisu pobrali u ludnicu!

• Dobro mi je sada.. – rekla je tiho i nasmiješila se.
• Bože moj mili! Što vam se desilo nona?!?! – rekla sam joj i pustila doktora i sestru da rade svoje, a ja sam se pobrala van plakati ko´malo dijete.

Nona je dobro. Dan nakon svega ovoga došla je k sebi kao da se ništa nije niti dogodilo. Ona je dobro… Ali, ja nisam. Mene je sve ovo baš sašilo do kraja!

Zahvalila mi se kasnije na reakciji i pribranosti… Pomoći u najtežim trenucima. Smatra da sam puno učinila za nju i neizmjerno je zahvalna maloj i meni. Pa, kako joj ne bi pomogla!? Ne da je ljudski, nego je sve ovo bila i moja prirodna reakcija! Volim tu ženu! Bez obzira što je majka bivšeg mi supruga i što smo imale svoje visoke i niske .. Ona mi je kao druga majka! Jer, moja je mama daleko, a ona je uvijek bila tu zadnjih 26 godina.

Svi ćemo jednog dana ostarjeti i doživjeti ovakve trenutke. Svi ćemo jednog dana trebati nečiju pomoć, jer ćemo biti slabi i nemoćni. Svi! Najlakše je umrijeti onome tko odlazi na drugi svijet. Sklopi oči i ode.. Onima koji ostaju je teško…

Ne znam jeste li ikada razmišljali o odlasku s ovoga svijeta i imate li strah od toga? Ja da! Baš se bojim toga čina i puta u nepoznato.. Teško je to prihvatiti svakome od nas, znam.. Malo je onih koji se „toga“ ne boje.

Neki dan bila sam tako blizu smrti žene koja mi puno znači. U trenutku kada je izgubila svijest svi smo pomislili da je otišla zauvijek. Tako je izgledala. Kao da je otišla na drugi svijet.. Oči su joj izgubile boju.. Problijedila je i bila bez svijesti… Klonula totalno, mirna i spokojna..

Samo 15 minuta prije toga kuhala je kavu za moju kći, svoju unuku, pričala i smijala se. I odjednom.. U sekundi se sve okrenulo na glavačke! U njenoj glavi, a i u našim srcima!

Od toga dana kao da smo se još više povezale. Vidim po njenom ponašanju prema meni, a i ja sam zabrinuta pa stalno provjeravam kako je. Ona me gleda zahvalno, a ja je gledam sa srećom u srcu jer me gleda onim svojim plavim očima i smiješka mi se!

To je blagoslov života – boje života, ljubav i sreća! A život … Jebiga, život je prolazan.. Svi imamo svoj sudnji dan zapisan na nekom oblaku.. Svi ćemo jednog dana nekamo otići.. Svi.

Zato, živimo i radujmo se svakom danu, svakoj minuti i sekundi! Ne svađajmo se i ne lomimo koplja jedni na drugima! Ne grabimo i ne kradimo, ne otimajmo kako bi nama bilo bolje! Neke trenutke ne može platiti nikakav novac,niti suho zlato! Neki trenuci i emocije su neprocjenjivi! I ovako ništa nećemo ponijeti sa sobom, pa čemu sva ta strka oko ničega?!

Kada sam se razvela od njenog sina, nona je prema meni bila i više nego fer. Koliko god da je bila na njegovoj strani, svejedno je inzistirala da mala i ja ostanemo u našem stanu, a on da se odseli van! Nas dvije živimo svaka svoj život, svaka na svome katu, ali se svakodnevno srećemo. Pomognem joj koliko mogu, jer sam čovjek! I ona je meni kuhala juhice kada sam bila bolesna i brinula se za mene kada sam došla iz bolnice. Ona je bila tu kada mi je trebalo pričuvati dijete.

I ja sam neki dan bila pokraj nje kada je njoj trebalo i pomogla joj koliko god sam mogla! Sretna sam što se vratila i ostala među nama… jer..

Tko bi se čudio mojim poderanim trapericama i kolumnama? Opet pišeš bedastoće – kaže mi redovno – valjda joj susjede dojave, ne znam 🙂

Bila si opet na televiziji / novinama! Ma,kojega vraga opet radiš, lepa moja?! – tako mi govori.

To je ona – naša nona! Žena sa svojih 85 godina. Žena koja je cijeli život radila da bi imala ovo što danas ima. Žena koja i dan danas ima vrt, sadi salatu i pomidore, jer iz dućana ništa nije kao domaće. Ona je žena koja se kuži u politiku i prati serije. Ona je naša nona.. Život bez nje ne bi bio isti!

Uživajte u životu, u svakoj njegovoj sekundi.

Do iduće srijede … Vaša Pink Penica!

Autor: IVANA GRABAR