Volite se i uživajte u ljubavi roditelja i najmilijih! To je najveće bogatstvo. Uživajmo u svakoj zajedničkoj sekundi dok možemo, jer već sutra sve se može promijeniti….

Obična subota ujutro. Razvlačenje po stanu i pijuckanje kave, listanje naslovnica portala i čuđenje niskim temperaturama koje su nas zadesile.

-Hm, kako god, ne mislim nigdje izlaziti. I ovako imam posla preko glave tako da ću i ovaj vikend provesti doma! – pomislila sam.

Kraj stare i početak nove godine bio mi je zaista i više nego zgužvan. Na posao i obaveze mislim. Većina ljudi misli kako oko sebe imam cijeli tim onih koji mi pomažu, a da je moj zadatak (samo) biti kreativna i „lijepa“. Međutim, sve radim sama i radim puno, ali zaista radim i previše sati svakodnevno. Čak i vikendom.

Da, početak godine započeo je vrlo gužvovito i stresno za mene. Visjelo mi je nekoliko obaveza za poplaćati – jer sam u izdavanje knjige i svega onoga što prati isti projekt uložila sve. Fakat sve! Otkinula sam od sebe da bi izgurala projekt do kraja. Sebi nisam isplatila plaće i još jedan honorar suradnici, jer nisam imala od kuda prikupiti toliko količinu novaca. Nije problem samo u honorarima, tu su i davanja i obaveze državi, silni računi i sve… Ušla sam u novu godinu s dugom samoj sebi i to me izluđivalo. Izluđivalo me i to što vani imam dovoljno novca i kada bi mi oni što duguju isto uplatili – pokrila bih sve ono što trebam. Ali… živimo u Hrvatskoj! Sjela sam im na račune i čekam u redu s ostalima.

Danima sam s knjigovođom na telefonu. Slažemo konstrukciju i preslagujemo. Fali još malo.. još samo malo da se sve „izlivelira“… A do tada sam u kući. I radim.

Tih zadnjih nekoliko dana s mojom sam familijom bila samo „na porukicama“. Da, to je čudno, jer se redovno čujemo na telefon. Ali, te zadnje dane ne… Bila sam prenapeta i prenervozna pa ih nisam htjela zamarati sa svojim glupostima, obavezama i tekućim problemima u kojima se nalazim. I s partnerom sam se zakačila, pa sam ga jedan dan grubo otpilila. I rekla sam mu da mi je dosta svega! Da, bila sam užasna proteklih dana. Najužasnija sam bila prema samoj sebi! Ljuta na samu sebe.

Vi to niste primijetili, ne. Moji tekstovi i citati koji izlaze, kao i svi ostali tekstovi na portalu rezultat su moje predanosti poslu. Okrenula sam se poslu, a sve sam ostalo zanemarila. Privatnik sam i nije mi lako. Svi koji su u tom filmu, znati će o čemu govorim. Nije to samo raditi i zarađivati. Sve drugo je tu. I ovisiš o samom sebi. Ali, i drugi ovise o tebi – tu je zajeb. Sada ti plaćaš drugima. Ne možeš reći: Čekajte samo malo, dati ću vam šefa, kad šefa nema! Ti si šef! Šef si samom sebi i zato si ljut! E, jebiga.

I tako.. Subota prije podne. Pijem kavu i zujim po laptopu. Tišinu je prekinula zvonjava mobitela. Moja sestra Vlatka.

-Hej! – javila sam se, a imala sam feeling da nešto ne štima. Znaš ono kad imaš jeben feeling da poziv kojeg si upravo preuzeo ne donosi dobre vijesti. Nas dvije smo se noć prije do kasno tipkale i malo mi je bilo čudno što me zove ovako iz vedra neba.

-Ej.. – rekla je to EJ ono ko´ fol „nije ništa“ i „nemoj dramit“ i zastala… Samo to „Ej!“ (i sve te misli u pozadini) i tišina.

-Vlatka, što se desilo?!? – već mi je stajala knedla u grlu.

………………..Jecaj s druge strane……………………….

Odsjekle su mi se noge! Prošla me jeza cijelim tijelom. Problijedjela sam i skamenila se. Moja kći doletjela je iz dnevne misleći kako ću se srušiti na pod. Stala je do mene očekujući neki moj signal… pokret.. A ja sam čekala da mi Vlatka odgovori što se dogodilo, pobogu, i zašto plače! Sekunde su trajale kao sati…

Kotrljale su mi se suze niz lice, a nisam niti znala što je.

Moja sestra Vlatka je srednja sestra. U principu, ona se uvijek ponaša kao da je najstarija (a nije, jer sam to ja). Ona je vođa našeg malog sestrinstva. Ona je najozbiljnija od nas tri i naša savjest: moja i od najmlađe sestre Anamarije. Ona ne drami i ne plače bez razloga. A sada upravo jeca i ne može izgovoriti što je.

-Noćas i jutros tati nije bilo dobro. Odvezla ga je hitna. – napokon je izustila.

Gotovo. Raspad sistema. Kraj svijeta. Kraj.

Moj tata! Moj heroj! Supermen! Njemu nikad ništa nije bilo od kada ja znam za sebe!! Što je njemu sada, jebote?!

-Ivana!! Ivana!! – zvala me je … ali ja sam odplutala daleko.. daleko..

Moj tata je zdrav muškarac od nepune 72 godine. Svaki dan se diže u isto vrijeme i svaki dan ima svoje rituale: jutarnja tjelovježba i svakodnevno pješačenje kilometrima. Zdravo se hrani, pazi na sebe i zaista svi koji ga znaju govore kako je vitalan i mladolik. I fakat je. Nikada bolestan. I nikakvih problema čovjek nema. Ovako se ponaša i živi godinama. Njemu stvarno ne može biti ništa!

-Ivana, jesi tu? – napokon me dozvala sestra.

-Jesam. Tu sam. Slušam te sada što mi imaš za reći. – rekla sam smireno dok su se suze kotrljale, a ispod pazuha sam se cjedila od nervoze i iščekivanja.

-Nisam niti ja znala do maloprije ništa i jako sam se prestrašila! Mama je bila sva van sebe i nikome ništa nije javila dok sve nije završilo. Sinoć je tata imao jaku vrtoglavicu i mučninu. Odjednom. Nije mogao stajati. Baš mu je bilo loše.. Toliko loše da su zvali hitnu. Tlak, srce .. sve je bilo okej. Dobio je neku injekciju i otišli su. Jutros mu je bilo još lošije i opet su zvali hitnu. Došli su po njega i odvezli ga. Napravili su sve pretrage: EKG, neurolog, krv.. Sve je ok. Vratili su ga doma nakon tri sata i da mora mirovati. Ja sam sada bila do njih doma. Blijed je i sav prestrašen. Leži. Znaš.. jako sam se prestrašila… – rekla je i opet zaplakala.

Bio je to ludi dan i još luđa noć… Strepnja, drhtavica od neizvjesnosti, strah od “što će biti”, suze, milion telefonskih poziva, tuga, nadanje i duboko…duboko razmišljanje o životu, o gubljenju (ponekada) u vremenu i prostoru, o trci za životom – jer stotine obaveza i računa moraš porješavat i nikako sve pozatvarati… Jer trčiš kao sumanut, jer se živciraš zbog gluposti (za koje ni je znaš da su gluposti), dok se ne dogodi ovako NEŠTO i izuje te, doslovce te izbije iz cipela i restarta. Vrati te na početak. Zar se mora nešto ovako dogoditi da nas pribere?

Izgleda da je!

Ali, nakon ovakvog restarta budeš zahvalan jer si uopće dobio novu priliku da sagledaš svoj život i živote drugih iz ovakve “ptičje perspektive”. Budeš sretan jer si uopće dobio novu priliku na starim temeljima.. Budeš sretan jer ste svi živi, zdravi i na broju!

Taj dan sjetila sam se i jednog svog citata i zaplakala…Radujmo se malim stvarima! Da, radujmo se! Budimo čim više u krugu svojih najmilijih. Čujmo se s obitelji svaki dan, svaki. I više puta… Jer se u samo jednom trenu sve…baš sve može promijeniti.

Čekali smo 48 sati da vidimo hoće li se vrtoglavice ponoviti. Hvala Bogu, više se ništa od toga nije ponovilo i već je idući dan sve izgledalo kao jedan ružan san.

Da.. Kao jedan ružan san koji je mene dobrano zamislio na temu o kojoj nikada nisam htjela niti misliti niti pomisliti.. O tome da će se jednoga dana morati i to dogoditi.. Da ću ostati bez roditelja. I ta misao me samljela, doslovce.

To je prirodan tok života i to tako ide.. Znamo to svi.. Ali.. sama pomisao na to boli…

Zahvalna sam Onom gore koji mi je s ovom situacijom ukazao na neke moje krive korake. Ljudi smo…pogubimo se ponekada.. I zaboravimo na prioritete i prave, prave ljudske vrijednosti. Zahvalna sam mu jer mi je pokazao nove korake i kako da budem još bolja osoba ♡

Živimo za danas! Živimo za trenutke! Uživajmo u trenucima i ne gubimo se u životnim problemima na koje ne možemo utjecati. Neki trenuci su nezamjenjivi. Oni trenuci koje provodimo s najdražima i voljenima nemaju cijenu!

Kada ste zadnji put svojoj mami ili tati rekli VOLIM TE? Nazovite ih sada odmah i to im recite! Ne čekajte niti sekunde!

Volite se i uživajte u ljubavi roditelja i najmilijih! To je najveće bogatstvo. Uživajmo u svakoj zajedničkoj sekundi dok možemo, jer već sutra sve se može promijeniti….

Voli vas Grabi!

Autor: IVANA GRABAR

E-mail: ivana@pinkpen.com.hr